Šeki Turković jedan je od pjevača koji su imali neobičan put do popularnosti. Naime, on nije jedan od onih koji su maštali o karijerei i bavili se muzikom od malih nogu.
Naime, Šeki je oduvijek volio da pjeva, ali je živio normalan život sa običnim poslom sve dok ga nije čuo jedan orkestar u kafani.
On se prisjetio kako je radio na građevini.
– Zaposlio sam se u građevinskoj firmi „Hidrotehnika“, tako se zvala. Nije bilo loše. Kopaš kanale, mešaš malter, plata redovna, živeli smo u samačkom hotelu i bio sam svoj čovek. E, tu sam počeo pomalo da pevam… Znali su ljudi da lepo pevam, ali do tada sam pevao samo na priredbama u školi, ništa, da kažem, ozbiljno, važno… Jedno veče smo otišli u neku prčvaru kod Cvetkove pijace i malo smo slušali muziku. Znaš kako, građevinci, fizikalci završe poso i gde će nego u kafanu. Tu smo dolazili često. I navalilo društvo to neko veče da im pevam i samo ponavljaju: „Aj ti da da otpevaš dve-tri pesme, ajde, ajde!“ Bilo nas četvorica za stolom i na kraju se dogovorimo – ajde da pevam! – priča Turkovič kome je bio suđeno da postane pjevač:
– Pozovemo šefa orkestra, pitamo ga je l’ može, a on kaže: može, ali jedna pesma je tri hiljade! Pazi, da mi platimo pa mogu da pevam! Skupimo ti mi dvanaest hiljada i ustanem ja da pevam. Otpevam te četiri pesme, kad ono – gosti mi ne daju da siđem sa bine, traže još! Prilazi mi šef orkestra i pita me, na jekavici, to sam dobro zapamtio, gdje inače pevam. Pogledam ga i kažem, nigde. Nigde? Bilo mu čudno. Nastavlja on da se raspituje odakle sam, gde radim, šta radim… Odgovaram da radim u građevinskoj firmi, kopam kanale, mešam malter i vozim kolica. Hoćete li, kaže, da pevate? Što da neću– ispričao je pjevač.
